Око детињства је оно које се плаши насликаног ђавола

Колико дуго са нама живи дете? Живи ово дете са својим сликама ужаса, врагова и бабускера? Колико дуго гледамо свет управо под тим оком – не примећујући? Не примећујући да су све црне смрти одвећ прошле, прошле одавно, и да су сада нове, испупеле слике ту? Слике нових љубави, нових лица, нежности?

А оно око и даље ту. Навикутно да лови тамне сенке у људима. Са пролећним трептајима се тек тихо у коло `вата: несигурно је. Као да ће поново да је ухвате (женско је дете, ту причу добро знате), као да ће поново да је затворе, као да ће поново да се осети тако угушеном… тако туђом, тако искоришћеном, а никада, за своју суштину и бит – коришћено. За срећу, за љубав, за миловања. И тако опет, ту је, цупка са људима, међу људима, своја а сама, светска, а туђа, посматра малим зел-оком крадљивце деце. Оних који се у наивности одају, оних који плес ружичасте и зеленог сањају.

„Треба ми помоћ“, рече једном то дете. „трба ми помоћ да будем вееелика, да будем снааажна, да будем јака као бик, и опасна као вук, гррррр-грррр-гррррр!“

Али ко јој такву помоћ може дати? Ко може да је научи да се пусти у свету док годишња доба трају? Да човеку њеном верује (жена је, знате и ту причу, ал остала девојчица), да пријатеље воли и чува, да се саосећа са несрећнима?
„Ко ми може помоћи?“ мислила је у себи често „ Ко ми може помоћи да пустим овај немир кад је све у реду? Да пустим ову утвару која ми не да да спавам? Од које не верујем најближима? За које шаке стискам, љубав ућуткујем, не верујем? Од које постајем све мања и мања, док не постанем бесна црна тачка? Која пуца (и ту причу знате, та је прича одвећ била) и која свима после уноси страх? Ко ми може помоћи да себи поново верујем?“

Уснила је те ноћи сан. Шума њена, као што је увек види под Нептуном. А ноћ је, као на зору, а живот као у подне. Маце се лењо играју, деца се друже, кућице велике, дим се види, ручак се спрема. А доле, крај реке што се у велико језеро улива – месечев дечак.
Слушала је она њега раније кроз сан, фруле је меке спевао, овце је у планину водио. Јављао јој се понекад у песми, исклизне као нежност под ухом, увек у последњем стиху. Велика му је глава, мудра, а срце дечачки благо и храбро.

Подигао је поглед ка њој. Осмехнула му се и пришла му кораком лаким.

„Здраво, сунчева девојчице“, обрати јој се гласом мушким, громким.
„Здраво“, одговори збуњено девојчица.

„Зашто ме тако збуњено отпоздрављаш?“ насмеја се дечак враголасто „Као да се не познајемо од кад је нас, као да фрулу ми никад чула ниси?“

„Назвао си ме сунчевом девојчицом“ одговори она „ а зна се да су сунцем само мудре вође објасјане, а ја нит` сам мудра нит` сам вођа, нит` сам мушко да бих имала мудрости или вођства, нит` су ми родитељи Горе (на земљи) мудри ил предводитељи. А опет си ме назвао тако сигурно….потомком сунца.“

Насмеја се дечак широко и нежно и не одговори ништа, али ју је дубоко гледао. После тренута или два пита је:
„Зашто си овде? Дуго те није било да ходаш травама плавим. Од кад си одбацила играчке, одсекла крила, виђали смо те само када те случајно на сну донесе вила – да видимо како ти је, добро ти је, да ти наду напахнемо за испит или два, али ништа велико. Ништа значајно. Сада поново осећаш мирис нашег хлеба, смех наше деце, и музику моје фруле… девојчице, шта се Горе дешава, шта ти треба?“

Отпочела је своју причу малена девојчица. О тамној пећини, о љутим курјацима. „Држали су ме тако дуго“, плакала је. „Нису ми дали да изађем“, јецала је. „Нисам имала гласа, нисам имала снова, само се пајац смејао кроз мрак….онда је дошао дан када сам све то прекинула. Када сам пустила гласа, врисак, кажу. Не знам. Знам да се црна вода излила, а да сам са туђом празнином остала. Изађох из пећине. Ваздух ми је напунио плућа оним што зову пролеће. И онда је кренуо мали живот. Маца. Мале приче. Мале љубави….“

Држао ју је нежно у наручју велики, снажни месечев дечак.
„Настави даље“ шапутао је…
„ Онда сам осетила како се у празнини, у мени, немир диже. Из прашине. Из туђих осмеха, зла сећања…неповерење, страх. Дечко ме милује, мене страх. Жели ме, мене стид. Не умем да се поставим, не умем да се кажем. Онда га лажем. Онда их лажем и варам, док се не изгубим иза сцене, иза завесе. Где сам ја, сама. Ја, са својим духовима (живи су, веруј ми, живи су, унезврено је понављала)…док у једном тренутку, скоро то би, иза завесе није закорачио он. Шумски дечак.
И онда ми је рекао – па овде ничег нема. Овде је све пусто. Неки цртежи насликаних бабарога на патосу, ал ништа. Нема живота. Зашто си се тако скупила, мала? Шта си се тако стисла? Овде је само празна позорница и ти, са својим цртежима.

Онда је отишао. Отерала сам га. Назвао ме је глупом. Назвао ме је паганком прошлости, паганком страха. Рекао ми је да сам ја од доконих што воле ужас који сами у доколици праве од сећања. Рекао ми је да сам глупа, поново. Више би волео да сам заиста чудна, рече ми. Рекао ми је да се плашим да погледам напоље, да са позорнице сиђем. Да се плашим да волим, и да се плашим да будем.

Онда заиста остадох сама. Манула сам се позорнице. Остадох сама и заустављена. Заустављена од оног тренутка кад сам из пећине изашла. Али, уб’о ме је шумски дечак, боли ме. Боли ме ова празнина, овај древни немир… не вреди. Волела сам га. Тако је велики и тако је јак. Једини је он дошао до иза завесе. Желела сам да се бори за мене, желела сам да својим старим мачем исече бабароге и вукове. Али не – није то изазов за мене, мала, да тебе браним од ветрењача. Нити на твоју девојачку част лежи да се иза насликаног ђавола кријеш. Носиш у себи нешто, видим то. Али не знам шта је и жао ми је што глупост људска ту лепоту (јер лепота једино може бити) трује.

„Мора да је он био један од мудрих са Оне стране. Они воле да завирују у ужас људи. Бескорисни су, уствари, јуре шумом, не умеју стати. Али, важни су нам: умеју препознати истину од лажи“, надода месечев дечак.

„Остала си и без те игре, то ми желиш рећи?“
„Да…“
„И без те игре да се јако плашиш, која те чинила својом и посебном, која ти је давала смисла, која ти је порађала нејасне песме…“
„Да“
“Осећаш се самом, збуњеном и уплашеном?”

…нисам се тако осећала док нисам њега упознала.

„Кога?“

“Човека. Човека мога живота. Препознао ме је као своју, а ја сам препознала само стари страх. Не нову љубав, не тек испупела пролећна сећања, овај исти страх који ми лежи ту…”помилова стомак девојчица мала.

“Како је изгледао када си га упознала?“ упита дечак, нежно ставши своју руку преко њене на стомаку.

„Сијао је. Носи сунце са собом, и не могу да му видим лице. Осећам осмех, осећам топлину, али не могу да му видим лице…“

Од умора, девојчица заспа у његовом наручју. Ћутао је месечев дечак, и мислио у себи како да помогне девојчици која зна све шта јој је: која зна сопствене лажи и преваре, али која не зна сопствене истине.

„Како то…да је сви препознајемо као потомкињу најсјајнијега….како то да је у страху и затворености ипак препознао Сунчев дечак…. и како то да она не осећа топлоту сопственог сунца?“

Питао се дечак док јој је косу миловао како да помогне збуњеној а храброј девојци тој. И обасја га месец и спозна у бити где девојчица греши. Он јој може залечити прошлости, он то већ сада чини. И домаштану прошлост он може да ублажи и пољуби. И да прође. У његовој је моћи то, да јој стомак помилује и да престане да је боли.

Али да крене сунчевим, стварним стопама, то јој једино може помоћи један Од Мудрих Горе. Њеном оку су потребне другачији цртжеи, али и људи који једном бејаху несвесни сопственог сјаја, као што јесте Тај Мудар Горе.

И шапну он мелодију у уху њеном и закопча јој да јој буде ту и када се пробуди. Младим и зеленим сваког дана и тако хиљаду година и сваки век се отвара зелено у новој зеленој и свака је вољенија иа шаренија од претходне, нежна бајалица да је подсети да зелена само на сунцу расте, бајалица подсетник да упозна оне који некада бејаху као она, деца под Нептуном плавим, где је сигурно увек било и где ће се вратити после живота њеног (као што је вазда било у Божјем конкурсу) али да би заслужила одмора – мора да иде сопственим сунчевим стопама.

„Своје срце чуј, разумећеш тад“ шапну јој месечев дечак и пусти је да одлети Горе, у јаву, на меки јастук њен, у зел собу њену, са мацом и новом песмом у ушима њеним која ће дати ритма тек корацима започетим.

*
Мирише на дом.

Сањала је месечевог дечака и дану и ноћу. Посебице пред сан га је призвивала, да је придржи, да је још мало придржи пре но што крене у нови дан. У нови дан, знала је, који ће бити исти као претходни. У нови дан у којем ће, малим корацима, учинити да нове стазе клијају, али неће бити свесна те магије. Не још. Дани су јој се зато чинили досадним.
Оставила се тикова, била девојчица, сада девојка. Јавио јој се неки у пролазу, чистпо поздрава ради да је подсети где је била и да цени где је сада. Копка је, сврби је још увек што је … мала. Мала у овом, чини се, тако великом свету који је не примећује. А када је примети – сав је гласан на њу што постоји, што дише, и што заузима простора. Али расте нова снага у њој, полако, не примећује она то још увек свесно, али је јача и више своја но што је била икада.

И открила је, управо на улици, у пролазу, где су јој се дешавале надивније, најчудесније, ствари да је вољена. Да је вољена и да је чувана, и да је најсрећнија међу људима.

Иако се ових дана, од кад је поцепала последњи цртеж страха, и не осећа тако.
Она би волела једну причу. Она воли приче. Она би волела једну причу о њеним најстрашнијим страдањима, о њеним губицима и разочарањима, не зато што су сад то била страшна или трауматична страдања и губици (иако нека јесу била), већ из тог разлога што су ти догађаји обележили и направили њу: то су њени губици и њена страдања и има свако право да их има и да их једнако припоји у мозаик који се зове Живот Сунчане Девојке.
А не да гуркају делиће мозаика под тепих јер нису испунили неку норму прописане трагедије или бола. Не жели више да се крије и да надомешћава себе уситњавајући се, и извињавајући се што постоји и што је била. Не може више.
После поцепаних страхова, а увршћених у мозаик, окренула се да бруши друго драго камење. Али не било какво – посебно драго камење, нађено у знаменитим људима њеног живота. Од тога је правила најневероватније и најчудесније приче.
Јер, знате је, била је Глумица Живота, и одиграла је најдиврљивије и најчудесније сцене, а сада може да се опусти и да воли док траје живот, а да га записује у стиху, тону, или речи. Њени таленти су вазда били везани за говор и за реч. Решила је да то искористи, док је жива, до краја.
Да ли је желела да проживљава поново икада приче описане у првим мозаицима? Не, заправо, није желела. Желела је да их загрли и да каже како је сада ту. Како је сада заиста, заиста ту, и да се може ослонити на себе и да може и да силно жели да крене у нове авантуре. Жели да испита људе око себе. Жели да постави хиљаду и један емпиријски тест и да их види. Заиста види како се сви, као тонови или речи понашају док их тако пипка и тражи по души. Друге душе је фасцинирају, она се храни међусобном музиком Животнога Тока. Изгубила је то неко осећање, Стид и Манири, зову се, и пипкала их је без реда или позива. Са пола мозга а са више слуха.
Добијала је најразличитије одговоре. Добијала је, кад смо већ код тога, и најразличитије поклоне. И све се слило у речи. А уопште није одлазила од дома. Дом је долазио ка њој у душама које је упознавала и које је сретала. Које је она порађала и које је она отварала. И тај ју је лет палио, узбуђивао. После више емпирисјкисх тестова, схватила је да је то прави живот. Требало јој је доста времена да то схвати.
Можда зато што је сањала месечевог дечака, који је сада био Месечев Дечко
Њих двоје су имали љубавну везу. Међусобно су се ослушкивали читавог њиховог живота: он је био онај кога је увек желела, а она је била она коју је он увек желео. Па чак и када је она нашла Сунчевог Дечка, он је остајао заувек део ње: нагађала га је у свим нежним, зеленим додирима са Сунчевим Дечком, био је израз њене најискреније пожуде, радозналост која је сијала у њеним окама док је гледала куда је та маца отишла, и њена најснажнија воља када је требало да се устане и одради посао за који се обавезала.
Волела га је у себи. Он јој је нагађао путеве до Сунчевог Дечка, он јој је објашњавао смисао простора и времена, потребу простора и потребу времена. Веровала му је када јој је говрио да је то добар рад, да је то одличан стих, и дивна хаљина, и успављивао ју је у оне зелене сунчане вртове где је увек јутро да се пробуди са лептиром на зглобу. Умео је да јој покаже чудеса њенога света. Заузврат, она га је објављивала и волела и у ноти и у стиху.

Али, ових дана често јој је потребан Месечев Дечко. Осећа такву жељу и пожуду какву раније није осећала. Осећа потребу за телом, телом и жилама јачим од ње, а опет стрпљивим за њену бит. Ону коју, пре него што је сконташ, треба да је пустиш да тече. Призивала га је стално, стално јој је био пред очима. Желела је однос са Сунчевим Дечком. Толико је желела однос, толико је желеа Ток. Али, то је оно и чега се највише плашила.
И грли је и љуби је Месечев Дечко. Никад му неће бити тешко, никад је неће одбацити, увек ће јој бити ту. Када му каже: пусти ме да будем ту колико ми је потребно, он је пригрли још јаче. Све до оног дана, тај дан је био скоро, када је, мало по мало, одлучивала да се окрене Сунцу. Уз помоћ и храброст Месечевог Дечка, који је увек ту за њу, и којем ће се вратити као што је вазда било у божијем конкурсу. Али, пре тога, осетиће мили-мио-мил Живота Ток. Испуниће ове жиле радосним тоном процвалог пупољка, волеће међу живима и види тајну. Зна. Она зна. Она је можда једина која је увек знала… само понекад заборављала.
Никада остављала.

Око детињства је оно које се плаши насликаног ђавола

Kućica kraj sela

I

Andrea je bila devojka crne lepote. Nosila je u sebi onu divnu vidarsku nit koja se nije nalazila često u banatskim selima. Poreklo joj je bilo stranačko, pa su pretpostavljali okolni domišljati i dokoni mislioci da je ili pala s neba, te je od boga dar, ili ju je pratilo neko drevno vilinsko poreklo što će, dakle, ponovo reći, od zemlje nam dar.

Kuda je ona gazila tu je trava zelenije mirisala. Ovce su joj bile najmilije društvo, a šumski prizori su je osvežavali više no izvorska voda sa one strane reke Listivce , gde obitava kranje vilinski jedan soj. Sve što je Andrea sebi mogla da da – davala je. Ljubav prema sopstvenom biću bila je njena najdragocenija osobina (ako se Ljubav može nazvati osobinom) jer se ta ista Ljubav koju je osećala prema sebi širila sve dalje preko banatskih kućica, pirinčanih polja, gozbi i proslava, svadbi i sahrana, donoseći joj prijatelje, kako šumske, tako i seoske, kako ljudske tako i životinjske prirode.

No, čini se da nije osećala ljubav prema onome što mi u ovom selu Trešnje zovemo a to je muškarac. Svaka žena iz sela je osećala sve ono što Andrea oseća (samo nisu bile blagoslovene podjednakom snagom koja je njoj data) i osećala je (jer je, Pengova mu! prirodno tako što osećati) ljubav prema tom neobičnom prirodnom stvoru. Tako nekada davno bliskog, a već sada neobično dalekog i tako dalje, i tako dalje. . . izgleda da Andrea nije mogla da se pomiri sa tom jednostavnom istinom da muškarci dolaze i odlaze. Da imaju sopstvene puteve šumske, kao što sve one imaju, svoje pesme i mitove, svoje šale i igre. . . da su u suštini jednake njima po čitavom životnom toku, samo što ono svoje poslove i veselja obavljaju sa one strane planine Kač’mak sami na svome kao što je odvajkada bilo i kao što će odvajkada biti.
Ne, Andreu djevu lepote crne kao ugalj je to biće što ga muškarcem zovemo slabije interesovalo…govorile su joj seoske kćeri o Goranu i Bjelcu, o Maru i Darmiru i o svim onim „mladićima“ koji deluju dovoljno snažni da rade za nju preko leta i jeseni da bi joj doneli plodove u kojima će zajedno uživati preko zime…da bi bili spremni za ples tokom proleća. Goran, mati ga kesten kosom rodila, od stene odvaljeno momče, snažno i jako kao kakvo konjče – doneo bi joj sve pesme vilinske koje bi čuo s one strane Kač’maka i pevao bi joj kako bi noći postajale tamnije. . . Bjelac bi je svojim konjem pokazivao okolne šume tajni, u kojima se kriju biljke što nose magičnu moć da leče ljude od boljki . . . Maro je „mladić“ blagog pogleda i očiju mekih i kada bi završio sa žetvom doneo bi joj sve one sitne neobične tvari koje se na putevima nalaze, a koje liče na bubu ili vilin konjica, a koje stoje u devojačkim odajama za prizov dobra…Darmira su devojke najviše volele, ali nijednu za svoju pogledao nije. Pričaju joj drugarice da verovato nju pogledom traži, da nju pogledom zove, jer svaki put kada se vrati krajem jeseni dugo gleda u Andreinu kapiju: da li je postavila znak ljubičice – – svak onda zna da je onda počelo da je se tiče. . .

Ne, nju se to ticalo još uvek nije.

„Muš-kar-ac? Šta će meni to? (vazda je o njima govorila kao o tim stvarima, kao da su to stvari koje se na putevima nalaze) Da kukam letnjih noći sama? Jer sam ga pustila u odaju kada? I da ode ponovo od mene i ja da ne znam da li misli na mene? Hoće li se vratiti iduće zime prve? Ili će već da zaboravi na naše duge? Ne, ne treba meni plod sa te strane Kač’maka, niti njihove pesme i biljke! Svoje predem i svoje gajim! Niti mi trebaju hamajlije sa dalekih puta – soba mi je puna, i sve sam ih našla sama! A onaj crni i pogleda plavog, onog što ga devojke vole, a kažete da mene pogledom zove – on će prvi da da zaboravi pesmu zimske noći, jer on ne ume sa mnom dušom poći! Vidim ga u igri, sve veselog i jakog, kako devojkama „što se tiče“ mami osmehom belim, bah! Znam ja da on samo želi da ostane celim!“
Cvrkuću joj drugaice zvonko: „Andrejice naša, pa ti si Darmira u srcu našla! Ne postavljaš ljubičice, ali ga pomno gledaš – kao da te se tiče!“
„Ne, lude ste vi drugarice drage! Želite srce da mi stade! Želite da i ja kukam, kao što čujem vas u onim letnjim i jesenjim noćima, ma! Ko će onda o mudrosti pevati? Ko će onda zore gledati i kakvim očima – kad mi mutan pogled od plača? I što bih želela da volim to, kad ću opet biti sama, kao što jesam od kad pamtim sebe pa sve do ovih dana?“

I otide ona u u svoju kućicu belu, i nije htela da se pridruži prelu.
Tužno drugarice na travi onda stajaše jer nisu mogle da joj približe isitnu tu: niko od nas kad voli nije sam. „To“ ne treba vazda da joj bude tu i da joj oči bode. Da ga gleda da li ga devojke u kolo vode, ili da misli da li se seća duge zimske.
On joj treba da bi osetila Života tok, i da bi cenila stvari sve. Da ga voli i da mu veruje, da sećanje na njega čuva i da ih vetar crni ne oduva.

Potrebna je čitava ova priča bila ne bi li se Andrea konačno o Ljubavi prema njemu naučila.

II

Tih se dana plave i zelene godine te, a da se ni slutilo nije, pojavio se sa mladićima našim još jedan muškarac kose plave. Tuđinac, snažan i ozbiljan, stamen i mrk – imao je na licu kao tice cvrk i oko vragolasto – delovao je kao da je samo za šalu staso.
Ime mu zvonilo Bliski.
Polako je postajao najomiljeniji među narodom našim, u poznu jesen tu, kada su muškarci ponovo sa nama tu. Voleo je da priča, imao je i glasan stih, i sve je gledao Andreu i igri. Nije mogla da skloni pogled sa očiju tih:
„Da li me zove, ili mi se čini? Sačekaću još malo da vidim šta će da čini!“

A nije činio mnogo, samo je razgovarao glasno: o napornom radu u letnjim danima, i o usamljenim noćima tim. O rukama belim za kojim čezne, za svojom milom koja sluti za njim, a koju još uvek upoznao nije. Voleo bi da ga rad preko Kač’maka ne mori, voleo bi da se u Trešnje zanavek skloni. Da pronađe djevu koja bi mu mirisala sva i da zajedno budu u bašti, ma! „Ima li veće sreće od te nego da zajedno svakog dana budemo?“ Pevao je i govorio on, objavljivao želju i u noti i stihu, i gledao da li pada na plodno tle kod Andrejice naše. Te, za koju je slutio da želi isto što i on: beg od tamnih noći roj?

Ustreptala hodi po kućici svojoj Andrea.
Ne može da veruje da joj se ispunila želja!

Pojavio se Bliski i želi da sa dalekim radom zanavek očisti! Želi da dele zajedno mudrost Života svu, da spoje tok u jedan – tada je vredan! Da, da, plamte joj obrazi ti, i kovrdže joj poskajuju još dok ga gleda krajičkom prozora: želi da ga se nagleda, čitavog prizora! Želi da „ustvari“ to što od njega sa njenim bićem štima, sa muškarcem što je konačno naučila da je rima.

„Ah!Ah!Ah! Bejah u pravu, postoji onaj koji želi da bude tu! Da hodamo pirinčanim poljima u noć svu! Da grudi moje greje i da mu kosu meku diram čitav dan, vaznoć svu i tu, i tu, i tu! Postoji Bliski za kojim moje srce čezne! Ah, hvala ti, Pengove, što si čuo moje tihe pesme!“

I postavi onda na vrata ljubičice meke znak – konačno pokazuje da je se tiče, o Pengove dragi!
Hoće li biti smak?

III

Kruži Darmir po polju na vrancu Belom. Misao mu teče, i svaka je ista, teška, svaka ga peče: „Proklet bio dan kada Bliskog pozvah tad! Ah, u kakvoj crnoj noći ja pružih ruku budali toj? On bi samo da leži i da voli, kao da se može izbeći života roj! On bi samo Andreu sluškinjom njegovom da navede: da ne poznaje puteve šumske u letnjim noćima tim, i biljke koje vidarsku notu imaju – – on bi samo njene ruke da iskoristi, njega da slušaju! I njemu lenje želje da ispunjavaju, dok se isti stih ponavlja u krug, u krug, u krug – bez nove zelene da osveži, a to je oboma života dug.
Andrea, moja mila ovčice slatka, kako ne vidiš da on samo želi da se olakša? O, mudra li si ti u životnim tokovima svim, ali kako ne vidiš tu učmalu prirodu svu? Kako to da si naivna toliko u srcu? Kao da je sve stvar u šarenoj bašti, jelu i piću? Kao da nije ljubavnicima potreban i životinja krug, i vreme zasebno za rast, drug? Zelenih očiju djevo, tebe gledam svake jeseni i dugih zmiskih noći dok slušam devojačko prelo. I prilazim ti u kolu i slušam te u noćima zimskim pod prozorom tvojim.
I nosim te u duši dok me pali letnje nebo, i maštam o kućici kraj Trešnje maloj. Za tebe i mene, da se tu uvek nadjemo ti i ja, kad nas vetar zelen povede tu da podelimo radost i čežnju svu!
I da, da: ponovo da odem iza Kač’maka strašnog, među radnike poput mene, da slušam pesme ratničke sa one strane reke Listvice, i vilenjačke pesme nove o ljubavima između ljudi i vilinske zove i da o tvojim očima koji stih smislim…ali ne mogu, jer mi pogleda ne daješ…ne možeš da me misliš. . . ponovo da odem, samo da bih se vratio u kućicu malu, prvi, da bih te dočekao u odajama sam. Sam, dok se vraćaš sa svojih dalekih letnjim puteva, puna novih osmeha i priča; sam, dok te zamišljam kako koraćaš ka meni natrag putevima tim, dok te prati srna ili miomirisi ti…sam, dok čujem poznate korake te kako se približavaju niz daleku baštu tu…sam, dok slušam kako se drvena vrata otvaraju. . .
Zar Bliskome, tuđincu tom, da dam svoju radost svu? I sve ove moje sniće ? Oh, besno je moje biće! Urličem sada ja! Ne dajem svoje snove tuđincima tako lako! Videće ona ko je Bliski lenji! Pokazaću joj šta ceni!“

IV

Po selu Trešnje se novo kolo vodi: pre zime Bliski če se sa našom Andreom uzeti! Frulice će po poljima svirati, mace će se lenjo igrati, i tako čitavih dana tri, da svak zna kako smo veseli mi! Da iz okolnih sela Smrčke, Tučke i Ruške dođu svi prijatelji naši, da i vile preko Listivice divnu reč čuju – velika svadba se pravi – svi da se radujemo čudu: vidarka crna naša, Andrea lepa, sa neba i zemlje dar – udaje se, seka! Muškarca je divnog našla, Bliskog, tuđeg, a sad našeg: primio je ljubičice od Andree, hej! Pesma neka krene, vino neka teče – idemo u igru sad! Noć je divlja i mlada i nosi nas u šumu da okusimo topla zlata. . .

Dolazi Darmir strašni, ma je l’ lud ili se nečeg plaši? Skače sa vranca vernog konja svoga i juri ka nama preko polja. U oči mu vatra bruji, osećamo svi kako nas struji! Oh, šta li mu je, dobro li mu je? Da l’ ga vila začarala neka ili se neka opasnost sprema?

Kolo traje na proplanku u šumi. Smejemo se svi, najradosnje, ta, to se razume, ono dvoje što treba da se uzme. Al’ viče Darmir ludi:
“ Andrea! Andrea! Zašto kvariš stvarnog Života tok? Ta, zar ne vidiš da on samo želi da ruča i spava, ne zanima ga mudrosti rok? Ne zanimaju ga daleke priče tvoje, niti stih tvoj: on bi samo ruke tvoje da nazove „moje“! I tvoju divnu pamet na jedan dan da svede: šta se njemu danas jede? On bi samo da mu budeš tu ti – – jer ne može stojati sam! Ta, ruku kad sam mu pružio nisam znao da je takav mrav!“

– Gleda ga Andrea pogledom ledenim. Oh, ne želim znati. . .
„ Čiji si ti, usamljeni čoveče šumski? Što sve redom gledaš? Što ti oči ne daju mira? Iz koje si ti pesme sada lud ispao – – nama da kvariš sada igru jer nisi umeo reći ono što te stiskalo? Meni sada na svadbu da upadaš – ti istinu moju meni da kažeš: kao da je ne osećam svu ovde, hoćeš da kažeš da se lažem?
O, lažeš ti, crv ti je jezik postao sad – – kada misliš da Bliskoga znaš od tad. Kada tako već bučno govoriš o Toku – ta zar ne vidiš da nisi ni ti sam u ovom Životu?
Kada djevu voliš samo nju gledaš. Toliko o ljubavi muškaraca znam. A ti si gledao i Maricu Belu, i Zvončicu Malu. Ivančici si drag takođe postao, i sve te devojke zbog toga vole. Žao mi je što nisi mogao da odabereš jedinu da gledaš bolje. Žao mi te je što ne umeš svoj pogled za jednu čuvati – – zato te sada brine, u muško te dira, što ova sada zna da bira! I sa Belom i sa Malom bi bilo isto tako: ti ne voliš niti biraš polako, već bi sve nas da u tebe gledamo jako! Kukavicom šumskom te zovem, strašljiva dušo jadna – ako voliš nećeš se plašiti da li ie ona koju voliš mlaka!“

V

Ućuta ljuto Darmir crni. Kolo je cupkalo, da li će još da grmi?

„Dakle, gledala si me u igri godina prošlih“
– „Nisam imala posla nadošlih“
„Osećala si radost kada te pogledam, znam“
– „Nisam osećala te gluposti plam“
„ Druge sam samo zabavljao stihom …“
– „ Ne čudim se lakoj rimoj toj, ti onako samo misliš da znaš sve o životu mom“
Ćuti Darmir crni, i Bliskoga ispod oka gleda. Ovaj pesnice steže, al se misli:“ Kad će da zaveže?“

Još jednom, teško, progovori Darmir naš:
„Andrea, kob prizivaš noći ove. Nećeš se setiti gde stanuju zove, igubićeš sluh za puteve daleke. Radost vraćanja doma će ti mora biti – jer neće biti puta sa kojeg ćeš se vraćati.
Istina, nisam smeo samo tebe gledati. Dečja stvar – mogla bi mi se smejati. Bojah se da je tvoja snaga vidarska jača od moje snage radničke – ali setih se da smo duše zajedničke. Nema mere prepletu tom, nisam mogao u glavi da pravim lom.
Ali, sada ni sa mnom ne moraš poći, ali nemoj da ostaješ ni njemu dužna: Samo sebi i putevima dalekim ćeš biti tužna. U srcu znaš da si ti za Tok rođena…Andrea, molim te – nemoj biti ovca tvrdoglava!“

„Svoju priču odavno odlučih ja. Želja mi se ostvarila, i Bliskog sada volim i ne slutim smak. Crv jezik ti se ponovo, peče, i vraća. Molim te, izgubi se odavde da ga ne odsečem ja svojim, od mača.“

Zasja suza u oku večeri te, ali ne prepoznasmo čija je.

VI

Od večeri te pa godinama što su posle sledile, kao da je svakim danom vidarka postajala slabija u mudrosti svojoj. Starila je, što se ne dešava bilo kojoj. Kući je svojoj vazda bila, sa Bliskim svojim, i samo se jedna pesma čula – imamo li što danas za ručak?

Rodila je dece tri, sve kestenjastih očiju tih. I osećala je neki mir i osećala je neku sreću i zadovoljstvo to ali kao da je imala nešto u sebi što se nije dalo izreći. Neka tvar što je vapila za dalekim prostranstvima, slobodnom igrom, danom – kao da ima četvrto dete, devojčicu u sebi, koja joj ne da mira – i onda bi da se igra! Ona bi nekamo da juri, i da pod drvetom, kao nekad, zaspi. Da se doma vrati puna bogatstava sitnih, a da je ne čekaju ova silna usta glasna, koje voli i obožava, ali koja su isuviše. . . Menjao se Bliski sa vremenom tim, menjala se i ona. Divan je on muž, uvek je čekaju spremna kola, popravljena od automehaničara. I, radi, mica, baš radi. Ne stiže više ni da ljudski porazgovara s njim, samo dođe s posla i legne, uključi TV i traži da jede. Njoj milo što je došao doma, presrećna je. Koma.

Voli što joj sva deca vredno uče i što nemaju posebnih želja. Nisu razmažena ili umišljena kao tuđa neka deca što, čuje, spavaju po parkovima ili lutaju Kalemegdanom.Sama. Zamisli samo – sama!Ne, njena deca su dobra. Dovoljno im je obezbediti Interner i dve litre Coca-Cole. Čitav svet je njihov. Da, žao joj je malo što ne vole književne flore. Ona se sva gubi u knjigama tim, kad i nema šta pametnije da radi vazdan. Ponekad izađe i gleda ljude na ulici. Ponekad sedne na klupu i kao da oseća neki zov, i neku kućicu, u pozadini uma.

Kao da čuje nečije stihove dok se približava svaki put, i ovaj put, ove pozne jeseni doma. Kao da je prati srna sa nekog dalekog puta.

Kao, ali nije sigurna.

Ne veruje slici toj. Nije dovoljno…stvarna…iako oseća neke miomirise poznate. Iako ima sećanje (sećanje?) na neke igre daleke. Kao da je zovu neke oči plave, uokvirene kosom crnom.

Da li da pođe za srnom?
Meko je zove pogled njen.

Kućica kraj sela

Јаство

Црвено бди, под олујом
У кривој соби, под птичјим обликом.

Плаво, изнад нежног бубња
У сумраку срца. Куца: и твоје ће доћ`.

Чуј ме сад, с мачком лежим,
Ту је нешто између, режим.

Зелено плеше од леда до врелине
Горе и доле, доле и горе, увек звук мандолине

Љубав, названа Зелена, изнад
Жудње, под снагом Воље

Краљица је, моје.

Док не оставим тело своје,
За њу растем,
За њу падам

Док зеленог зова има

Моја вага, мудрост златна, ћерка,
Видра хитра

Млада Инана, збуњена Лилит
Скромна Вашти, нежни спирит

За њу суза, за њу бој,
У симблизму, витез

уједа, живи и проклиње,
скрива њен рој

„Она је Краљица моја!

Мој прелепи бес,

Ратник из кавеза

Ђаво Љубави,

О, вештице зелена..

Некад ми је толико тешко да те држим својим ногама.“

Јаство

i nema ničeg novog pod suncem

Uvek mi budi tako iskren
Uvek nosi iskru hrabru:

Volela bih da te vidim još jednom
Da te ponovo u travi nađem
I da spustim poljubac dug toliko

Da potopi sve nade
Da se izdignu te divne planine

i da me podigneš visoko
kao što znam da ponovo hoćeš.

Ako si ti nebo,
onda ja moram biti zelena ada.

Vidi, ponovo te volim, nasmejana
Ponovo me zadivljeno gledaš: ima li što čudesnoga
među jablanima?

Hej, pa moj dragi je kao jabukovo drvo u šumi ovoj
I njegov plod sladak je ustima mojim.

Idemo da bismo se vratili.
tu pesmu ovog leta skužih.

i nema ničeg novog pod suncem

Divlja ptica

Juče sam te videla. Prišla sam ti kako obično priđem, samo te gledajući. Ćutim, prilazim, a smejem se očima. Nasmejano mi je čitavo telo, jeste, tebe vidim, tebe sam gledala, tebe sam sanjala, tebi sam prišla (ljubavi, gde si treća podrško, sad mi treba tvoje sreće dok ponovo šaljem ciganske signale).

A ljubavi nigde. Gledaš me, dečko, ti me gledaš, kao što svaku gledaš koja je ovim hodnikom prošla, koja je na ovoj stolici sedela, kao svaku koja te je tek ovlaš dotakla za rame da bi dohvatila… a ništa, ustvari, ne hvatam. Ne ono što bih želela.

Odeš ti, ja psujem ljubav: veštice, izdajice, evo, sad sam tu, sad sam u boj krenula, sad sam tu, gde si, čija si sada i što nisi tu između hodnika da čujem eho i njegovog srca?

„…nekada sam mislila da sam ja jedina koju si ti mogao voleti. Nekada sam hodala po mekom trnju snova. U mojim očima se kolebala stvarnost i snovi, u mojoj duši se vazda prepliću reči i slike od kojih tkam rečenicu poput: nekada sam mislila da sam ja jedina koju ti možeš da voliš.

Ali, ova ljubav, stvarna, van mene je. Ona se giba kako ona hoće i čas te začara i usmeri na moje lice, a čas te usmeri ka licu neke druge devojke. A ona je ista ja… i nije ja. Ona me uvek prevari, ta ljubav. Ona se uvek uhvati jedan dan u moje mreže, ali već idući se mrvi u sitne kristale stvarnosti. Ljubav hoda od tebe do mene, do njega i nje, igra se između naših srca, šapuće mi da između prostora postoji neka stvarnost bez naboja. Bez mekog nežnog naboja….”

Sanjam ljubav, to ciganjsko dete koje se potuca po ćoškovima. I kaže mi : aj malo o’ladi. Aj, samo malo o’ladi i pusti me da radim svoj posao. Ti si život, ti si strast, kaže mi ona, a ja sam od tananije i stidljivije tvari. Aj mala, neka me nekad neko i drugi prosi, a ne samo ti. I još nešto – znam da u mene ne veruješ čim me stalno, vazdan juriš.
Ja ne verujem u tebe? Da, ti ne veruješ u mene. Daj, opusti te konce, raspleti tu mrežu glupu. Ljubav je za one koji čekaju, ne za one koji se sa strašću šuruju – brzo i bezveze.

I ode ona posle tog sna. Posle sam je čula samo kako se javlja u ljudima oko mene, u nekim zalutalim zacakljenim očima koje gledaju u večnost. Namignula mi je tad, iz neke tačke u večnosti: dotle ćeš me čekati. I dočekati. Sada svoje vatre smiri, crnu sumnju ismej – dočekaćeš, najjednija od sviju voljenih.

*

Jutro ovog proleća ustadoh sa likom utisnutim u grudima. To je bilo neko milo lice koje sam možda poznavala nekad, možda sam mu prilazila, možda i nisam. Držao je svoj osmeh u mom mesu kao neki srećan bog. Ustadoh, rituale jutarnje ispunih, odevam se i izlazim u dan. Na šalteru ispred mene stoji nekakav visok potiljak. I nešto su mi poznata ta ramena. Ma, ne, opet mi se koleba stvarnost i snovi. Ma, ne, nije to on, ljubav bi se već javila da jeste. Kad ono, okrene se, i u očima prepoznam neku srećnu boginju.

Neke se daire čuju u prostoru između.

Gleda me boginja kao neskvakidašnju devojku koja svake prestupne čeka u redu na šalteru.
Sedimo na stolicama na kojima niko pre nas sedeo nije.
(namerno je tvoja ruka meko dotakla moj obraz. Kao da čujem „Kako se slatko smeješ.”)

Nešto me je dohvatilo što me je želelo.

Čarobnice, jatače, u dan sam krenula, hvalim ljubav, ovaj trenutak je pun tvojih darova.

Ostaću sa vama par dana, reče ljubav. Posle letim u druga gnezda. Pokazaću ti kako da viješ i čuvaš svoje, nestrpljiva mala. To je život koji moraš da naučiš sama.

*

Posle izvesnog vremena bez sata veza između dva božanstva dotakla je stvarnost bez naboja. Osmesi se krnje u podrazumevici. Kod mene su stvarnost i san jasno razdeljeni. Kod moga dečka takođe.

Rekoh mu jednog dana „Pustila sam ljubavi da odleti vana. Osećam da te sada mogu držati i voleti sama. Poznaješ sva moja lica, kao što ja znam sve tvoje senke. Volela bih da nastavim sa tobom život ovaj stvarni, jer je to jedino na šta se mogu osloniti”.

Odgovori mi „ljubav je divlja ptica. Bio sam lud za tobom, svašta mi je šaputala, svašta sam bio, svašta sam mogao biti, ali stvarnost je jača od njenog mamca. I razumeo sam jednu samo stvar iz čitave priče naše: ljubav nas može spojiti, ali samo ti i ja biramo da li i dalje želimo gnezdo njoj svijati. Ona, zapravo, samo na svoje dupe misli – spaja samo one ljude koji dobro razumeju jedne druge, koji su hrabri dok hodaju po tuđim sumnjama i željama, kao što si ti hrabra…”

„ i kao što si i ti hrabar…”

“… a ona se igra sa nama, ta ljubav. Postojaće ona i između tebe i nekog drugog, takođe i između mene i neke druge , ume ona da se isprosi i isprsi za mesto. Ali odluka, izbor je naš da to mesto bude između nas.”

„Mislim da je to samo donekle. Sanjao si ti moj lik i ranije”

“Dobra veštica je pravila si sigurne jatake”

“Jer je dobro znala ko je koga već u večnosti izabrao”

I to je ta pouka njenog milog glasa – promena se dešava u stvarnosti. Budni moramo biti, svaka Julieta i Romeo se sa stvarnošću moraju dohvatiti. Jer se tek onda zna da li je ljubav dobro odabrala.

„Onda se ovaj život nastavlja ovakakav kakav jeste”

„Izgleda…

„Zašto si tužna?”

„Volim da sam neskvakidašnja nečija mala. Da je neko za mnom zanavek lud, očaran, zahvalan svud, a ti si sad tako dosadan i stvaran.”

„Pa ni ti nisi preterano zabavna . .. ali , ako ništa,do kraja svih dana uvek ćeš biti ona za kojom je ljubav potajno ludovala”.

Divlja ptica

Poem of memory

My image is long gone.

It dwelt into the shadows of memory.

But I’m still here.

There are particles in the skin of your mind

That are true flower seeds, and you don’t know from whom you got it.

I left them there.

With words and looks. It was so easy to look at you.

That was me.

My face is long, long gone.

Over the years passed, my eyes are just one shaded silence.

But, I’m still here.

There’s a tiny garden in your heart.

You don’t know who left it there.

I was here

I was here

And, my sweet, I’ll remain here.

Poem of memory

Fanfarno veselje*

“Pokrenite satove, povežite telefone
Neka psi laju, zasvirajte gitaru

I sa veselim bubnjem – neka budem!
Neka sretni priđu!

Neka na nebu “Sloboda!” ‘tice pišu,
neka crvene trake
krase nežne golubice
Neka saobraćajac nosi svilene rukavice

Bio je moj Sever, moj Jug, moj Istok, moj Zapad
Moja mučna nedelja, moj nedeljni bol
Bio je moje podne, moja ponoć
Moj muk, moja pesma

Mislila sam da će bol trajati večno
Pogrešila sam!

Zvezde su sada poželjne, upalite ih sve
Otpakujte mi Mesec, i vratite mi Sunce
Ostavite mi okean i pustite me u šume

Ne želim njega više!
Gle, kako slatko može da se diše!”

* “prepev” Funeral blues od W.H Auden-a

Fanfarno veselje*